среда, 2. јануар 2008.

Село Седлари

На осмом километру пута Свилајнац - Деспотовац уз реку Ресаву већ вековима постоји насеље под именом Седларе.

На непредвидивој ресавској равници десне обале реке Ресаве, смештено је село Седларе, заузимајући тако површину од 9,64 км². Не постоје писани извори о постојању села, али мештани сматрају да је село настало после Косовског боја. Некада је било на странама Старог брда, па се временом спустило ближе плодном поднебљу које је пружала ресавска равница.

О томе како је село добило име подсетиċемо се текстом из "Предања из Доње Ресаве" Никодија Спасиċа:

Први седлар, приучен љубавним мађијама по трњацима и парлозима, где је у глувско доба варио у бакрачима шишмише и ноћне лептирице, а пред зору пресипао скувотине у старудије и после их трампио ругобама за ниске злата, био је голем враг за буле, па су га Турци стално гањали и сабљама хтели да учине неугледним. Али ни ожиљци по лицу, задобијени од камџија, не умањише његову лепоту.

Кад је крај верига и разгаћене деце на задушнички петак и пашиници скинуо димије, био је издан од некога, па је исте вечери свио у губере и пазар и поздер и утекао у гудуре без лаза, бојећи се да га паша неверно с леђа не убије. У једној руци је носио трнокоп, а у другој секирче, пољачко оружје.

Жена му је била умрла, јер је обичајио да је свако јутро прво искундачи, а затим на њиву пошаље. И децу је све изредно ногом отурао од себе, да се не очине од њега залуђеног, али друге године српског времена кад се силне куће затреше у пепелишта, а коњ и седло постаде највеће благо, он се прочу низ воду Ресаву као вешт и много цењен мајстор.

Од котла урока није се одвајао. Сваком је по изгледу давао оно што му следује, а јакима је налагао да се клоне виновништва, маглуштина и светлећих места. Друге је одбранио од вреба зла, али себе није могао, јер још није одрешен од греха што се с ђаволом свезао.

И кад је за једно седло, златом опточено, добио од устаничког вешача брзовитог коња, пошао је на скуп ноћника и видарица. Јахаћи коњ, упрегнут на силу, под фијуцима бича, јурио је безглаво, преко брда и врзишта, све док се није препао од ватровитог пања и пропео у блату, њиштећи. Један точак се заглавио у рупини, далеко одатле, и ту је и остао, сломљен, а колеска се откотрљала низ падину и однела у смрт и коња и седлара.
И тако све доби своје име: Људи који су се ту већ станили прозваше село Седларе, а остала места несреће прекрстише у Блато, Точак и Падину.

Презентација села на Интернету:  www.sedlare.org