четвртак, 16. јули 2009.

Агробизнис и сеоски туризам у Србији

Богатство, очуваност и атрактивност природних ресурса, велики број традиционалних пољопривредних домаћинстава и све испољенији интерес интернационалног тржишта за доживљајима руралног туризма, указују на велики потенцијал за развој руралног туризма у Србији, посебно у југоисточном и југозападном делу.

 Пише: Бранислав Гулан

У Србији се годишње на 4,6 милиона хектара обрадивих пољопривредних површина произведе око 10 милиона тона пољопривредних производа у вредности од око 3,3 милијарде евра (у 2006. години). Од туризма је 2006. години остварен девизни приход од 400 милиона долара.. У структури прихода доминира продаја хране и услуга страним туристима, наплата преноћишта у бањама, путарине и продаја осталих услуга, посебно у сеоском-руралном туризму. Од извоза хране, односно, пољопривредно-прехрамбених производа у 2006. години Србија је добила 1,26 милијарди долара (што је петина њеног укупног извоза) што аграр сврстава међу мали број делатности које су оствариле суфицит од 360 милиона долара у размени са светом.
Већа производња хране и њена већа реализација уз подстицај снажнијег развоја туризма може се остварити уколико би се у рурални развој Србије уложило око милијарду евра, а цео регион прогласио за подручје без производње генетски модификованих производа. Тако би до 2010. године уз развој руралног туризма Србија требала да удвостручи производњу хране и њена вредност би била између шест и седам милијарди евра, а извоз хране би се повећао на преко две милијарде долара. Уз то долазили би туристи баш у те регионе, а у Србији то називају рурални или сеоски туризам. До 2020. године расла би производња хране, па би у корак са њом Србија повећавала и њен извоз који би тада достигао шест, а 2030. године чак 10 милијарди долара. Наравно, развијао би се и рурални туризам, а са њим и девизни приход који треба да достигне и две милијарде долара годишње само од извоза хране (2010.г.) и још толико од руралног туризма туризма.
Пошто се у Европској унији за потрошњу хране без генетски модификованих организама изјаснило 10 одсто становништва (или 46 милиона њих), то би била и шанса Србије да у руралном туризму нуди, а уз то и извози такве производе, али и да развија рурална подручја и сеоски туризам. На тај начин би се и зауставило одумирање српских села. Има их 4.800, а свако четврто или 1.200 њих ће нестати за једну деценију ако се у њих неврати живот. То би значило опстанак и останак српског села. Поред тога у руралном туризму значајан део новца остављали би и домаћи туристи.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: храна, производња без ГМО, извоз, рурални туризам.


I. УВОД

У дужем приоду, у процесу индсутријализације Србије, пољопривредни сектор је имао основну улогу у обезбеђењу и трансмисији радне снаге. Остали, веома важни допринси пољопривредног сектора, на глобалном плану, су и значајној мери релативитизовани. Пољопривредни сектор свој најзначајнији допринос даје у обезбеђењу хране све бројнијој урбаној популацији и све бројнијој радној снази ангажованој у осталим привредним секторима. Својом производњом, пољопривредни сектор има сталну обавезу да у условима све мање радно ангажованг становништва, произведе вишак производа, што се реализује растом продуктивности. Другим речима процес ,,аграрне револуције'' тече паралелно са процесом индустријализације. Земље у развоју, често нису у могућнсоти да економски поднесу све већу своју увозну зависност за храном (посебно у почетним етапама развоја), у условима кад су увозне робе најчешће скупље од домаће произведене (због монополистичке тржишне структуре и високих транспортних трошкова). Већа тражња за производима пољопривредног порекла остварује се растом бруто друштвенг производа по становнику, током процеса индустријализације. Да би се цео процес контролисао, подршка пољопривреди, као савременом организованом и интегрисаном сектору привреде, једино обезбеђује успешност процеса индустријализације и укупног економског развоја.
Пољопривредни сектор, у многим земљама, које су без социјалног програма за радно активно становништво без посла (у Србији је таквих око милион) служи и као ,,последње уточиште'' у условима економске кризе. Међутим, и поред тога што су наднице запослених у пољопривредном сектору обично ниске (због ниске продуктивности) у периоду економске стагнације, то не представља аргумент који релативизира допринос пољопривреде у кризним периодима. Краткорочно посматрано, то је само привремено решење у социјалном збрињавању становништва док је дугорочно решење у процесу осавремењавања и модернизације пољопривредног сектора, расту њене продуктивности и надница радно ангажованих.
Производња хране, прехрамбена сигурност земље, производња сировина (за друге гране), размена са светом, социјални, демографски и други аспекти детерминишу, између осталог, вишеструки значај који има пољопривреда у друштвено-економском развоју Републике Србије. Пољопривредна делатност, према расположивим значајним природним и људским ресурсима и достигнутим нивоом производње и прераде, представља једну од најзначајнијих привредних делатности у Србији. Сектор примарне пољопривреде није у периоду транзиције изгубио свој значај због његовог сразмерног доприноса осталим секторима индустрије, који заснивају производњу на сировинама из пољопривреде (текстил, кожа и обућа, дуван и остали). Затим, треба узети у обзир и индустрију инпута за пољопривреду (хемијска, машинска, грађевинска и друге), као и услужне делатности (туризам, угоститељство, трговина). На основу тога, може се проценити да пољопривреда учествује у формирању БДВ Србије са око 40 одсто.
Пољопривреда Србије је у деведесетим годинама прошлог века пословала у нестабилним и изразито неповољним условима, тако да је у процес транзиције ушла са смањеним обимом и промењеном производном структуром, пре свега капитално интензивне производње (као што је сточарство и производња индустријског биља), јер су у претходном периоду често изостајале ефикасне мере економске политике. Наслеђени и још нерешени проблеми из претходног периода, доприносе да пољопривредна производња већ дужи низ година остварује спорији раст у односу на своје објективне производне могућности и значај у економској структури земље. Међутим, и поред поменутих неповољних околности, пољопривреда је показала своју значајну виталност. Пад физичког обима производње посебно је дошао до изражаја у условима постојећег екстензивног начина производње и неповољних климатских услова, посебно у 2000, 2002, 2003, 2005, 2006. години

Поред пада физичког обима производње, ову делатност одликују и следећи неповољни утицаји:
• дугогодишњи неповољан положај у примарној и секундарној расподели због депресираних цена пољопривредних производа и диспаритета цена индустријских инпута и аграрних производа;
• веома ниска акумулативна и репродуктивна способност пољопривредних предузећа, земљорадничких задруга и робних пољопривредних произвођача;
• дезинвестирање, као последица неадекватног система финансирања и политике кредитирања неприлагођене специфичностима пољопривредне производње;
• изражен недостатак потребних репроматеријала, пре свега, минералних ђубрива и средстава за заштиту биља, као и енергената;
• опадање техничко-технолошког нивоа и екстензификација биљне и сточарске производње, уз опадање и варирање производње по јединици капацитета;
• висок степен натуралности, односно веома низак ниво тржишности производње на газдинствима земљорадника;
• недостатак робних фондова и нестабилност извоза пољопривредних и прехрамбених производа.

Табела 1.
Расположиви капацитети у прехрамбеној индустрији Србије


КАПАЦИТЕТИ У 000 ТОНА % ИСКОРИШЋЕНОСТ КАПАЦИТЕТА
Млинско пекарска индустрија 1.600 52
Прерада воћа и поврћа 1.000 38
Прерада биљних уља 445 57
Производња шећера 700 40
Производња безалкохолних пића (000 хл) 3.750 80
Производња пива (000 хл) 8.500 59
Дуванска индустрија 15 84
Производња и прерада меса 195 34
Производња и прерада млека и прерађевина 10.917 35
Производња сточне хране 3.250 15
Кондиторска индустрија 260 40
Извор: РЗС (2006)
У реформском процесу прилагођавања тржишним условима пословања пољопривреда Србије се суочава са бројним проблемима. Изграђеност и степен техничко-технолошке опремљенсоти прехрамбене индустрије је на том нивоу да не представља лимитирајући фактор раста пољопривредне производне и њеног преструктурирања у процесу повећања производње индустријског биља, поврћа и воћа. Константно је присутан низак степен коришћења капацитета (табела 1), како у укупној индустрији прераде аграрних производа, тако и у неким њеним видовима посебно. Дугорочни и актулени проблеми ових индустрија су, недовољно коришћење капацитета, добрим делом због недостатка одговарајућих сировина и квалитетног менаџмента.

СПОЉНОТРГОВИНСКА РАЗМЕНА ПОЉОПРИВРЕДНО ПРЕХРАМБЕНИХ-
ПРОИЗВОДА

Прелаз пољопривреде на тржишне услове пословања праћен је значајним развојем трговине и туризма. Процес либерализације имао је за резултат трговинске концесије које су омогућиле повећање трговинске размене. Почев од 2000. године, Србија, има преференцијални приступ тржишту ЕУ- највећем спољнотрговинском партнеру. Пољопривредни и прехрамбени производи из Србије се извозе на тржиште ЕУ без царинских дажбина (осим у случају јунећег меса, шећера и вина, који се налазе на режиму квота, што значи да су ослобођени дажбина до реализације количинских квота). Истовремено, будући да се увоз производа из ЕУ третира као увоз из трећих земаља-без царинских олакшица-то доприноси реализацији позитивног спољнотрговинског салда Србије са ЕУ. Суфицит у размени има тенденцију раста из године у годину, тако да је са 138 милиона долара из 2005. године, повећан на 216 милиона долара у 2006. години, а тржиште ЕУ је достигло учешће у укупном извозу пољопривредно-прехрамбених производа 53 одсто.
Република Србија је потписник Споразума о слободној трговини са осам земаља западног Балкана (ЦЕФТА). Та тржишта представљају другу извозну дестинацију у пласману пољопривредно-прехрамбених производа. У 2006. години учешће ове групе земаља у српском извозу пољопривредних и прехрамбених производа достигло је 48,6 одсто, уз значајан суфицит у размени од 393 милиона долара.
Пољопривреда Србије није имала концепт извозно оријентисаног сектора привреде ни у бившој СФРЈ. Преко 50 одсто своје производње пласирала је на тржиша бивших република.
У транзиционом периоду, перманентним растом извоза и поред веома стабилног увоза, биланс размене се систематски поправља. Извоз робе пољопривредно-прехрамбеног порекла у 2005. години достигао је вредност од 943 милиона долара, што је за 14,6 одсто више у односу на 2004. годину. Истовремено, остварена вредност увоза је, такође, на завидном нивоу од 790 милиона долара, што је за 8,8 одсто изнад остварене у 2004. години (детаљније видети у графикону 2). Поменути тренд у размени пољопривредно-прехрамбених производа, настављен је и у 2006. години. Биланс размене пољопривреде и прехрамбене индустрије Србије с иностранством у 2006. години, показује да је остварен извоз у вредности од 1.265,4 милиона долара, што представља раст од 18,2 одсто, у односу на резултате из 2005. године, са учешћем у укупном робном извозу од 19,7 одсто. Процене, указују да је пољопривреда са прехрамбеном индустријом, реализовала око 30 одсто БДП у извозу. Истовремено, вредност увоза у висини од 905,2 милиона долара је за 6,5 одсто изнад оствареног у 2005. години, са учешћем у укупном робном увозу од 6,9 одсто. Суфицит у спољнотрговинској размени пољопривредно-прехрамбених производа, у 2006. години, износи 360,2 милиона долара, са стопом покривености увоза извозом од 139,8 одсто.


РЕГИОНАЛНИ РАЗВОЈ И ПОЉОПРИВРЕДА

Проблеми регионалног развоја Републике Србије састоје се у диспропорцијама нивоа развијености појединих подручја, неразвијености великог броја општина, структуралним неусклађеностима, институционалним проблемима, неповољним демографским кретањима и бројним материјалним ограничењима. Регионалне диспропорције у степену развијености у Републици Србији, мерене оствареним народним дохотком по становнику (без општина из Београда) су највише у Европи и оне се сваке године повећавају. Однос најразвијеније и најнеразвијеније општине увећан је са 1:19 у 2000. години на 1:27 у 2005. години (извор: РЗС, Општине у Србији, 2006. године).
Постојеће регионалне диспропорције развијеног севера и неразвијеног југа Србије одсликавају и следећи подаци: (1) Град Београд, са 21 одсто укупног становништва (четири одсто територије), запошљава 29,7 одсто радно активног становништва и у стварању народног дохотка Републике учествује са 33,7 одсто; (2) Најнеразвијеније подручје у Србији обухватају руралне општине Топличког, Јабланичког и Пчињског округа (укупно 23 општине, или 11 одсто територије) где живи 10,8 одсто становника. У стварању народног дохотка, поменута три округа учествују са 4,6 одсто и запошљавају 7,9 одсто укупно запослених у Републици Србији.
У привредној структури Србије јасно су диференцирана два типа региона: урбано-индустријски и аграрно-рурални. Проблеми неуравнотеженог развоја су резултат неуједначене просторне дистрибуције привредне и социјалне инфраструктуре. Смањен број становника, низак образовни ниво становништва, мања флексибилност радне снаге, удаљеност тржишта (за инпуте и производе) ставља привредне субјекте у руралним подручјима у неповољан положај. Поменута кретања у традиционалним руралним подручјима, са доминантном пољопривредном производњом, не доприносе подизању животног стандарда локалног становништва. Штавише, и унутар руралних подручја постоје значајне развојне диспропорције између развијеног севера и неразвијеног југа. Уколико посматрамо извозне резултате пољопривреде и прехрамбене индустрије који се реализују у северним окрузима Србије, са релативно развијенијом и индустријализованом пољопривредном производњом, запажа се да Јужно-бачки округ остварује 24,6 одсто српског извоза пољопривреде, са учешћем од 135,7 одсто у народном дохотку пољопривредне производње округа, односно, изражено по хектару пољопривредних површина 939 долара, или 13.325 долара по радно ангажованом становнику у пољопривреди округа. Истовремено, у окрузима на југу Србије, примера ради у Топличком округу, извоз пољопривреде учествује у укупном извозу са само 0,6 одсто, или са 18 одсто у народном дохотку пољопривреде, односно са 68,7 долара по хектару пољопривредних површина, или са 422 долара по радно активном пољопривреднику округа. Слична је ситуација и у Пчињском и Јабланичком округу.
Одрживи развој пољопривредне производње и трговине, као савремено организован и интегрисан сектор привреде, обезбеђује успешност процеса индустријализације и укупног економског развоја, на кратак и средњи рок, и значајно допринеси ублажавању постојећих диспропорција у регионалном развоју, посебно у руралним подручјима. У том правцу, ради симулирања ''извозног менталитета'' српске пољопривреде и прехрамбене индустрије и веће реализације извоза, потребно је покренути програм развоја регионалних кластера у циљу стварање специфичних брендова са географским пореклом за сваки округ и регион у Србији. Позитивне околности су да пољопривреда Србије има повољан статус на тржишту ЕУ, затим у зони слободне трговине земаља западног Балкана (ЦЕФТА) и на тржишту Руске Федерације. Кластери у стварању брендова требало би да се темеље на анализи положаја пољопривреде Србије у сваком региону посебно, препознавању и темељитој процени потенцијалних судеоника кластера и развоју инфраструктурне подршке (маркетинг, информисање, квалитет). Кластер би, поред поменутих, имао и следеће циљеве регионалне политике:
1. постизање одрживог развоја на локалном и регионалном нивоу;
2. развој људских ресурса, како би се становништво задржало у руралним срединама отварањем перспективе рада и запошљавања;
3. очување руралног простора, његово вредновање и оптимално коришћење,
4. развој конкурентних и реструктурираних делатности, с посебним нагласком на развој малих и средњих предузећа.

ОСНОВНИ ПРАВЦИ ДАЉЕГ РАЗВОЈА ПОЉОПРИВРЕДЕ

Основни правац будућег развоја пољопривреде и прехрамбене индустрије је оптимално коришћење и очување расположивих производних капацитета, повећање обима пољопривредне производње, измена производне структуре у корист интензивних видова производње намењених извозу, производња високофиналних и висококвалитетних производа. Циљ таквог развојног правца је подмирење домаће тражње и значајно повећање извоза висококвалитетних пољопривредно-прехрамбених производа.
Развој пољопривреде у Србији ће се усмерити на модернизацију и промену производне структуре у правцу веће тржишне оријентације и побољшане укупне ефикасности аграра. Производно и технолошко преструктурирање и раст продуктивности у пољопривреди, као и већа конкурентност на домаћем и светском тржишту ће се базирати на еколошким, енергетским и економским критеријумима. Србију треба претворити у подручје традиционално-конвенционалне пољопривредне производње. Истовремено, развој научно истраживачког рада и примена постојећих и нових знања и технологије омогућиће значајно повећање обима и економичности пољопривредне производње.
Брзе промене производне структуре, из објективних разлога, није могуће у кратком року спровести, већ постепено, у зависности од тога како буде текао процес опоравка српске пољопривреде и њене, пре свега, финансијске консолидације. Због тога, предлаже се постепено успостављање жељене производне структуре, у правцу знатно веће заступљености индустријског биља и интензивирања сточарске производње.
Доследним спровођењем програма развоја пољопривреде, прехрамбене индустрије и свестраног руралног развоја, савремена и индустријализована пољопривреда и прехрамбена индустрија би представљала основу убрзаног развоја целокупне привреде и значајно доприносила бржем развоју осталих грана индустрије и инфраструктуре. Доходак, посебно тржишног произвођача у пољопривреди, требало би да буде изнад просека дохотка у осталој привреди (што је карактеристично за ЕУ), јер је рад у пољопривреди знатно тежи и сложенији од рада у индустрији.
Око 2010. године пољопривреда у Србији би требало да у потпуности задовољи домаћу тражњу и да оствари око две милијарде долара девизног прилива од извоза. До 2020. године, пољопривреда у Србији би требало да задовољи домаћу тражњу на вишем и квалитетнијем нивоу и обезбеди девизни прилив од око шест милијарди долара, а око 2030. године девизни прилив од девет до10 милијарди долара.
Значајан део девизног прилива би се ангажовао за даљу модернизацију пољопривредне производње, прерађивачку индустрију, наводњавање, одводњавање, јачање газдинства и школовање произвођача.
Уместо садашњих 778.000 ситних пољопривредних газдинстава, у Србији би око 2020. године било око 350.000 комерцијализованих газдинстава, са просечном величином од око 20 хектара. Остало би биле окућнице и ситна газдинства, која би, такође, била значајна за натуралну потрошњу и тржиште. Посебно, потребно је дефинисати програме специфичне производње цвећа, расада, производње поврћа у пластеницима, живинарске производње (јаја и бројлера), појединих врста воћа, гљива и друге. У структури пољопривредне производње сточарство би требало да има доминантну улогу, а биљна производња би се заснивала на искоришћавању генетског потенцијала новостворених високородних сорти хибрида и гајених биљака.
У сеоским срединама могло би да буде лоцирано око 35-40 одсто индустријских делатности везаних за пољопривреду, где би била отворена нова радна места за већи број расположиве радне снаге са руралних подручја, а градови би престали да буду пренасељени, са социјалним проблемима. На пословима извозно оријентисане производње високо вредне хране, производње јунећег меса, плантажне производње лековитог биља, производње поврћа у пластеницима, затим, сеоском туризму, као и на берзанским пословима у продаји цвећа и поврћа, могуће је до 2010. године упослити 200.000 радно активног становништва. Истовремено, у остали делатностима индустрије, здравству, образовању и услужном сектору (трговина и рурални туризам) био би ангажован део активног становништва. На тај начин, условим живота би се значајно изједначили са условима живота у граду, а оријентација према селу-руралним подручјима и пољопривреди би била привлачнија за младе, школоване кадрове.
У Стратегији развоја туризма Републике Србије дефинише се рурални туризам као спектар активности, услуга и додатних садржаја који мора бити у организацији руралног становништва. Рурални туризам треба да се развија на породичним газдинствима са циљем да се привуче што већи број туриста и створе додатни приходи. Овај производ се базира на принципима одрживости, па стога туристима нуди елементе сеоске средине, природу, те презентује традиционалну гостољубивост и животне вредности локалног становништва и као такав је полуга економског развоја и подизања животног стандарда у руралним заједницама.
Европа је у последњих неколико деценија светски лидер у понуди руралног туризма, а остварени трендови показују да ће то и остати у наредној деценији. Србија има значајан потенцијал овог производа, због очуване природе и традиционалних и аутохтоних вредности. Рурални туризам би требало базирати на руралним искуствима у руралним подручјима Србије (посебно у Војводини, југозападној и југоисточној Србији) уз пуну афирмацију активности као што су: агротуризам, сеоско газдинство фарме; активности у природи; еко туризам; културни туризам, и осталих комбинованих облика туризма од посебног интереса. Тај туризам прво треба промовисати на домаћем тржишту, посебно циљној групи туриста из већих градова. Истовремено промоцију треба обавити на страном тржиштима која већ имају развијени интерес за рурална искуства, као што су Велика Британија, Немачка, Француска, Италија, Аустрија, Мађарска, итд.
Богатство, очуваност и атрактивност природних ресурса, велики број традиционалних пољопривредних домаћинстава и све испољенији интерес интернационалног тржишта за доживљајима руралног туризма, указују на велики потенцијал за развој руралног туризма у Србији, посебно у југоисточном и југозападном делу. Развојни модел и конкурентска стратегија развоја руралног туризма, у условима његове тренутно недовољне структурираности и организовања, подразумева следеће потезе: креирање и избор визије развоја овог производа у складу са савременим светским трендовима и најбољим светским праксама и моделима развоја и интерне регулације стандарда (Италија, Аустралија, Француска, Андалузија и ...); избор локације за планирање и развој ’’сербиал техницал ресортс’’ на четири до пет локација; ослонац на стратегију ниских трошкова, и избор кључних туристичких подручја / кластера руралног туризма за спровођење пројекта ’’Србија-1001 домаћинство’’.
Акциони планови/програми који произилазе на основу овог модела и пратеће стратегије, укључују: формирање клуба за конкурентност руралног туризма (интересни и ’’цапацитy буилдинг цлуб’’); план управљања квалитетом, стандардима и бранцхмаркинг; финансирање, подстицаје, помоћ из спољних извора за рурални туризам, и остали општи програми конкурентности.
У туристичком кластеру Војводине, уз поменути модел, присутан је и модел салаша, као развојни моде ,,Војводина 101+1 салаш’’. При томе потребно је ревитализовати и обновити нове/старе салаше. Конкурентска стратегија треба да се заснива на стратегији високе вредности, односно диференцирања. Акциони планови/програми везани за развојни модел ,,Војводина 101+1 салаш’’ укључује: професионални развој пројекта (агенција за развој туризма), аквизицију и подршку улагачима; анимацију произвођача услуга из околних средина, и остале програме конкурентности.

ВЕЗА ПОЉОПРИВРЕДЕ И РУРАЛНОГ ТУРИЗМА

Око 90 одсто територије Европе и Србије чине рурална подручја у којим половина становника живи. Та подручја су до сад била занемарена како у развоју тако и коришћењу руралног туризма тако да представљају неискоришћену шансу. Неопходан заокрет у корист политике убрзаног руралног развоја требало би да створи услове бољег живота на селу, односно руралним подручјима. Модел мора бити по угледу на ЕУ чија политика руралног развоја има за основни циљ успостављање одрживе основе руралног простора интегрисане Европе. Од првог дана примене, политика руралног развоја, па самим тим и руралног туризма није била јединствена на целој територији, већ је била ,,испарцелисана'' територијалним међама земаља чланица. Са производњом хране у количинама које смо представили у првом делу рада, што је реално за Србију, она може да уравнотежи регионални развој. Самим тим ствара и услове за развој руралног туризма. Тако су производња хране и рурални туризам у Србији у непосредној спрези и зависности.
Од руралног развоја у целини зависи и развој руралног туризма у Србији. О њему се сад још увек само много прича, а чине и ,,пионирски'' кораци у развоју. То значи да туристичка привреда руралних средина све више постаје важан сегмент услужног сектора. Са привредним растом и развојем повећава се обим и квалитет туристичких услуга у руралним срединама. Ове услуге су у спрези и са развојем пољопривреде па се међусобно прожимају и једна другој условљавају развој. Примера ради, са повећаном посетом страних туриста руралним регијама одвија се такозвани невидљиви извоз хране. Тиме се побољшава и онако неповољан спољнотрговински биланс земље који ће 2007. године у Србији износити седам милијарди долара. Поред тога развој туристичке привреде у руралним срединама подстиче запосленост. Уз развој туризма у руралним срединама успоставља се и равнотежа у неравномерности регионалног развоја који је карактеристичан за Србију. Зато је неопходно да се континуелно усклађује развој туризма у руралним срединама, пољопривреде и прехрамбене индустрије. Примера ради у 2006. годину Србија је од туристичке привреде приходовала 400 милиона долара, а циљ за 2007. годину је да се приходује 500 милиона долара, а коју годину касније и милијарда долара. Уз посете туриста већим градовима, највећи део новца туристи ће, према очекивању, оставити у руралним туристичким срединама које их све више привлаче. Тако у Србији у развоју туристичких услуга и повећања промета, значајно место добијају сеоска насеља у којима се поред постојећих атрактивних природних услова стварају повољни материјали услови за развој руралног туризма. Ово је посебно карактеристично за она подручја у којима постоје повољнији природни услови за развој пољопривреде и повећање туристичке активности која обезбеђује одмор, опоравак, здравствену рекреацију, спорт, разоноду... Код анализе услова и могућности развоја туризма, посебно снабдевања туристичке потрошње аграрним производима, неопходно је да пратити промене у испољавању њихове сезоности, посебно у земљама у којима заостаје укупан привредни развој. Сезонски карактер туристичких услуга у руралним срединама у високом степену одређују временске и климатске карактеристике у сваком туристичком подручју. У мери у којој се развија пољопривреда, развија се и туризам и расте животни стандард становништва, па се и стварају претпоставке за продужавање трајања туристичке сезоне и равномерније туристичке потрошње. Зато је и производња хране у Србији, која је представљена у првом делу прилога, и први услов за развој руралног туризма.

ОБЕЋАВАЈУЋА МОГУЋНОСТ

Рурални туризам је веома широк концепт који обухвата не само одмор на селу него и све остале туристичке активности у руралним подручјима. Он се сад наводи као обећавајућа могућност за будућност руралних средина. Повољни природни услови и становништво руралних подручја представљају основне ресурсе за развој разних делатности па и за рурални туризам и развој села уопште. У сеоским подручјима живи готово половина укупног становништва где је 16 одсто њих активних. Промене које су захватиле и сеоска подручја утичу на промене у оквиру домаћинстава, развој разних делатности и сеоског туризма и многе становнике руралних насеља доводе у позицију прилагођавања у циљу њиховог опстанка. Бављење другим делатностима, као што је и сеоски туризам у свим деловима Србије доприноси побољшавању сигурности сеоског становништва, па и руралних подручја, и већој запослености становништва. Село, односно руралне средине, са ресурсима којима располажу намећу се као значајан носилац развоја низа делатности и унапређења пољопривредне производње, али и развоја руралног туризма и развоја села. Неопходно је предузети одговарајуће мере за развој руралног туризма, пре свега, где постоје услови у циљу развоја тих сеоских подручја и развоја села. У оним сеоским насељима где постоје активнији становници, а не и развијена инфраструктура, потребно је од стране државе и других институција побољшати инфраструктуру и створити услове да би се становништво после тога могло бавити разним делатностима па и-туризмом. Када је реч о сеоским домаћинствима, њиховом положају и месту у развоју руралних средина и туризма у њему, потребно је истаћи да је пољопривредна производња основна делатност највећег броја домаћинстава која су, пре свега, пољопривредна, али све већи број домаћинстава су и мешовита јер се осим пољопривреде баве и другим делатностима, међу којима је и рурални туризам.
Са развојем и модернизацијом руралних домаћинстава у сеоским подручјима створили би се услови за развој села и сеоских насеља и развоја сеоског туризма. Тај туризам може бити значајнија делатност чланова сеоских домаћинстава у циљу развоја сеоских подручја и сеоских насеља. Треба рећи и то да је село током више деценија пролазило кроз низ промена и процеса. И данас се оно налази у фази промена и изазова. Некадашња СФРЈ је имала најбржу деаграризацију на свету. За само пола века из села у град је прешло осам милиона људи. Другим земљама за такав процес је било потребно најмање 120 година! Резултат тих миграција је концентрација сеоског становништва у градове с једне стране, а са друге, све већи број села је остао празан или има незнатан број становника.. Тако је данас у Србији на путу нестајања, од 4.800 села, чак свако четврто. Само са развојем руралног туризма тај процес може да се заустави. Иначе, просечно домаћинство се у тим процесима и смањивало јер су миграције, пре свега, младих, у градове промениле структуру становништва и домаћинстава. Такође, повећао се број самачких домаћинстава и старачких у сеоским подручјима. Од укупног броја сеоских домаћинстава 60,96 одсто су углавном пољопривредна јер им је основна делатност пољопривреда, а 39,04 одсто су остала сеоска домаћинства. Сеоска домаћинства која поседују пољопривредна газдинства имају у просеку и већи број чланова газдинства јер им је неопходна радна снага. Анализирајућа сеоска домаћинства са једним чланом их је 19,18, са два члана је 25,22, са три члана 16,15 домаћинства, док 18,54 одсто домаћинства има у свом саставу четири члана. Број сеоских домаћинстава са пет чланова обухвата 10,09 одсто од укупног броја сеоских домаћинстава, а са шест и више чланова укупан проценат их је 10,82 одсто. Очигледно је да сеоска домаћинства имају већи број чланова у домаћинству и њима је основна делатност пољопривреда, а баве се и другим делатностима као што су прерађивачка индустрија, трговина, образовање, саобраћај и туризам. У руралним подручјима највећи број домаћинстава је са два члана, а ту си и самачка домаћинства. Имајући у виду да сеоска домаћинства располажу са ресурсима потребно је оптимално коришћење у циљу развоја села и руралног туризма. Сеоска подручја заузимају око 90 одсто територије земље. Ти простори су богати природним лепотама, природа је очувана, чист ваздух, што свакако може привући много већи број туриста у рурална насеља да се одмарају. Међутим, неопходно је понудити више садржаја, осмишљенијих разних програма, како би се привукли туристи за сеоски туризам. Рурални туризам може представљати значајну делатност домаћинстава у сеоским подручјима Овај туризам и његови ресурси имају шансе и за повећање аграрне производње али и развој туризма.
Рурални туризам може представљати и значајну делатност домаћинстава у сеоским подручјима где би се активније становништво бавило овом градњом и где би се запослила женска радна снага. Дакле, овај туризам је виђен и као шанса за развој села. Чланови сеоских домаћинстава реализацијом пољопривредних производа путем руралног-сеоског туризма имају изванредну могућност извоза и продаје пољопривредних производа. Развој овог туризма је од посебног значаја јер је повезан са заштитом животне средине и одрживим развојем пољопривредне производње. За сада рурална домаћинства која се баве туризмом могу примити незнатан број туриста и то углавном у свом дому. Још увек је мали број домаћинстава која могу примити већи број туриста осим неких која поседују хотелске капацитете у сеоским насељима која су ближа градским срединама. Да би се развио овај вид туризма потребно је повећање привлачности појединих области и региона и обогаћивање избора програма, веће учешће сеоских домаћинстава у циљу осмишљеног пружања услуга туристима, обезбеђење дифузије досадашњих знања и искустава, развој сеоске инфраструктуре у таквим срединама... Дакле, рурални туризам постаје све занимљивији и поуздан индикатор имплементације концепта мултифункционалне пољопривреде у Србији.

РУРАЛНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ

Светска туристичка организација је препоручила Србији да развија сеоски, односно рурални туризам. И то не без разлога. Јер, географски положај Србије је веома повољан, клима је пријатна, рељеф разноврстан, богат свет флоре и фауне, богата култура, фолклор, традиција... Историја интересантна и богата, народ вредан, паметан и веома гостопримљив.

Цео текст ...