среда, 22. октобар 2008.

Подолско говече

Подолско или сиво-степско говече, спада у групу примигених говеда.

Пише: Мр Срђан Стојановић,

 
Подолско или сиво-степско говече, спада у групу примигених говеда. Како наводе Чобић и Антов (1992), цитирајући бројне ауторе (Улмански, 1928; Бодо, 1984, 1987; Бодо ет Рети, 1987), сматра се као директан потомак дивљег говечета-Бос примигениус Бојанус-а. Сама група степских говеда је врло велика и веома распрострањена, како у Европи, тако и у Азији, а према неким подацима слична говеда се налазе и у северној Африци (Павловић, 1961, 1967).

 
Сматра се да је ужа домовина подолског говечета Подолија (одакле и потиче назив) и Волинија (области у Украјини), како истичу Шмалцељ ет Рако (1955) и Белић и Огњановић (1961). Како је дошло на просторе данашње Панонске низије, постоје три различите теорије које нису јасно доказане (Бодо, 2000):

1. Донето је приликом освајања ових територија од стране Хуна и Авара, пре 1000 година, који су дошли из Монголије, пролазећи преко Украјинских степа, које се могу сматрати местом настанка подолског говечета. Wернер (1902) наводи да је краљ Лонгобардије Агилулф (590- 615) добијао од Авара из Мађарске, који су се иселили из југозападног Сибира, из предела између Урала и Алтаја, дугорога сива говеда на поклон. У прилог ове теорије истиче се и навод Стајића (1912) који каже, да су многи мишљења да је са Аварима дошло и степско говече, које се у први мах задржало у Панонији, а затим се раширило и у остале делове Европе, па и на Балканско полуострво;

2. Стигло је приликом велике сеобе народа у ИВ-В веку са истока. Наиме, како истиче Бодо (2000), „дугорога“ говеда су била позната у Египту и на Балканском полуострву од давнина, а Перосин (1995) указује да су у првом веку нове ере „дугорога“ говеда постојала на Криту;

3. Настало је као резултат локалних укрштања и доместикације у Карпатском базену (Бодо, 2000). У XIV и XV веку популација подолског говечета је била јако развијена у Карпатском базену и Панонској низији (Бодо, 1985, 2000), где је екстензивно сточарење било главно занимање. Сиво-степско говече је постало популарно средином XВ века услед повећаног захтева тржишта за говеђим месом. Међутим, у XVIII и XIX веку смањују се површине пашњака на којима су се узгајала ова говеда због повећања површина под ораницама (Бодо, 2000). У таквим новим условима, подолско говече постаје главна радна снага за обраду земље, а на тешким ритским ораницама није му било премца.

 
Сиво-степско говече има велики број варијетета и то: у Украјини (Подолија) подолско, у Мађарској мађарско сиво, у Румунији румунско сиво (варијетети сиве степске расе у Румунији су добили називе по зонама где су настали: молдавски, трансилвански, јаломица и добруџа сој), у Бугарској сиво искарско, у Србији колубарско и подолско, у Босни и Херцеговини босанска или посавска гуља, у Грчкој сyкиа и катерини тип, у Турској турско сиво-степско говече, у Хрватској истарско говече и славонско-сремски подолац, у Италији подолика, ромањола и маремана, у Албанији најсличнија раса подолском говечету је Мурси (Grey Steppe type, Mason, 2002), у Шпанији андалузијско говече итд. Сви ови варијетети су потомци Бос примигениус Бојанус-а, а разликују се међусобно углавном по висини тела и телесној маси, док су по екстеријеру и физиолошким особинама веома слични.

Како је подолац вековима уназад држан у природи без икакве заштите, препуштен временским приликама, одликује се изузетном отпорношћу. Црнобарац (1999) наводи речи Тружински Саболча, једног од власника подолских говеда у нашој земљи, који каже „...једном се жива у термометру спустила на минус 20 степени, отелила се једна крава. Сва грла у крду окупила су се око новорођенчета и роговима гурала сламу према њему да га покрију и утопле“. Овакво понашање указује на заједништво и брижност једних према другима, када за то постоји потреба.

Подолско говече је касностасно, одликује се високом плодношћу и дуговечношћу. Краве се користе у приплоду 10 и више година, а волови за рад до своје 15-те године. Према Павловићу (1967), волови могу да се користе за рад и до 16-17 година, када се из употребе искључују не због неке грешке, већ због тога што су им, услед старости, зуби истрошени, те нису више у могућности да конзумирају ону количину хране, која им је потребна за подмирење енергије утрошене за рад. Млечност је ретко изражена и углавном се краве не музу. У нашим условима подолска раса је практично коришћена у систе му крава-теле, јер се краве у највећем броју случајева, због ниске производње млека нису музле, већ су на пашњацима одгајивале телад (Антов и сар., 2002). Товна способност подолског говечета је слабо изражена, а Чобић и Антов (1992) наводе да се од осталих особина које карактеришу ову расу, могу навести следеће: способност адаптације на дате климатске прилике, отпорност на болести, лако тељење (практично 100 % без помоћи са стране) и добро изражене материнске особине.

 
Центар узгоја подолског говечета у Банату је било село Мраморак, у Срему Ириг, а такође се могло наћи и у Бачкој. Према томе, подолско говече је имало велики значај, првенствено за Војводину, а онда и северни део Србије, где је утицало на стварање колубарског говечета. Велики утицај на стварање колубарског говечета имао је запат кнеза Милоша, који је између 1820. и 1835. године био на планини Маљен, на сувату „Дивчибаре“. Кнез Милош је овде имао и свој приватни „сточарски завод“ (Стајић, 1912). Овај запат се одликовао карактеристикама степских говеда и вероватно је био донет из Мађарске са којом је кнез Милош имао трговачке везе. Након пада кнеза Милоша, како истичу Стајић (1912) и Белић (1949), запат је разграбљен од стране имућнијих породица, настањених у току реке Колубаре.

 
Према статусу угрожености, подолско говече у Републици Србији се убраја у групу угрожено одрживе расе. То значи да је раса угрожена, али да су предузете активности на њеној конзервацији и очувању (Стојановић и Павловић, 2003). Укупан број грла подолског говечета у Републици Србији данас је веома мали, али је популациони тренд у порасту. Грла су смештена на три локације у Банату, Бачкој и Срему (Стојановић и Ђорђевић-Милошевић, 2003). Одгајивачи на овим локацијама су: П.П. „Кастинг“ из Банатске Паланке, Тружински Саболч из Бачке Тополе и „Покрет горана“ из Сремске Митровице. Најновије податке о величини популације подолског говечета наводе Стојановић и сар. (2006), који истичу да је укупан број популације 150 грла.

Организован рад на очувању анималних генетичких ресурса (An GR) у Србији, па самим тим и подолског говечета започет је крајем 1994. године, идентификацијом и пописом постојећих раса и сојева. Данашње активности на очувању подолског говечета предузете су у складу са Конвенцијом о биодиверзитету и Глобалном стратегијом ФАО о конзервацији и очувању генетичких ресурса домаћих животиња. Наиме, активности на очувању An GR, чак и са врло ограниченим капацитетима, су веома значајне, јер постају један текући процес који ће еволуирати и током времена постати обимнији. Концепт конзервације путем банки гена, како истичу Чобић и Антов (1992) комплексан је и може се остварити на два начина: 1. In situ ту или очувањем живих животиња у средини у којој су настале, и 2. Ex situ који може бити ин виво (када се живе животиње држе у средини у којој ни су настале-нпр: природни паркови и ЗОО вртови) и ин витро (замрзавањем и складиштењем сперме, оплођених јајних ћелија, ембриона или сегмената гена).

На Департману за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду, води се централна матична књига (Herdbook), за целу популацију подолског говечета. Одређени подаци су депоновани и у Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде, Одсеку за генетичке ресурсе. На основу података с којима се данас располаже, може се закључити да подолско говече није довољно проучено, те да савремена достигнућа у области молекуларне биологије, генетских маркера и мапирања гена, односно генетског инжињеринга, пружају велике могућности за детаљна проучавања и евентуално искоришћавање добијених резултата (Стојановић, 2005).